Miroslav Mika Antic

POD STARIM MOSTOM NERETVE

" U meni veceras Neretva neka
razbija ogromna brda daleka,
muci se,urlice,razmice klance,
kida sve svoje zelene lance
i rije kroz moje srce ridje,
jer mora nekud da izidje.
U vama veceras ta ista reka
cudno je meka.Sva je od mleka.
I cas je zlatna.I cas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.
Svako u sebi Neretve druge
pod Starim mostom mora da sretne.
Zato su nase srece i tuge
uvek drugacije istovetne."
===============================
============
OCI
U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.
Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.
Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veca od kuce ", kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.
Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: "Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"
Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog:"Niko me na svetu nije pokori sem mene".
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
===========================================================\
====================

Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog. Prepoznam gde se mesaju velikodusnost i pohlepa, i beslovesnost i slozenost, i saradnja i izazov, i davanje i kradja.
Izbrisem sve rukavom i sve ponovo zapocnem.
Ili mi kazu – ovako izgleda savrsenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi sto vidim.
Jos deda mi je govorio: "Treba pustiti svakog da radi kako radi. A ko je sobom ushicen, nemoj to da mu kvaris".
Sto vise njih u zabludi, sve vise si ti u pravu.
A ja tako ne mogu. Ja zasucem rukave. Izgubim dane i noci. Niti me neko moli. Niti me neko tera.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dusu, ali mirno i strpljivo dovrsim dovrseno.-Mika-